Дана 4. августа 2019. године нашао сам се у Националном парку Дурмитор, на северу Црне Горе. Са тог путовања остало је много фотографија, али памћење је селективно: најјасније памтим Црно језеро и сасвим необичан осећај ваздуха. Прошло је неколико година пре него што сам пожелео да се вратим тим снимцима, сада и као географ, и покушам да разумем зашто релативно мали део Балкана оставља тако снажан утисак.
Географско образовање има занимљиву споредну последицу: леп предео прилично брзо престаје да буде само леп. Иза обриса планина почињеш да тражиш порекло стена, у облику долине препознајеш рад древног ледника, а крај језера размишљаш о његовом сливу и подземном отицању. Дурмитор је готово идеалан за такав поглед. На малом простору сусрећу се тектонска историја Динарида, мезозојске морске наслаге, карст, плеистоценска глацијација, данашње планинске шуме и културни пејзаж, који у односу на њих постоји тек кратко.
Жабљак: туристичко средиште међу високим површима
За већину путника упознавање Дурмитора почиње у Жабљаку. Овај мали град лежи на приближно 1450 метара надморске висине и данас је главно туристичко средиште овог дела Црне Горе. Међутим, његова туристичка историја почела је много пре савремених планинских хотела. Још пре Другог светског рата овамо су долазили путници из Краљевине Југославије и других европских земаља, а после рата Жабљак је обновљен и постепено се развијао као центар планинског и зимског туризма [1].
И историја скијања на Дурмитору знатно је старија од савремене туристичке инфраструктуре. Прве организоване скијашке групе појавиле су се у Жабљаку још двадесетих година XX века, а у другој половини тог века овде су већ одржавана такмичења југословенског ранга и развијана стална спортска инфраструктура [2]. Та традиција се одржала: на падинама Савиног кука ради скијашки центар са стазама различите тежине [3]. Тако се исти рељеф лети доживљава као простор зелених високопланинских ливада, четинарских шума и оголелог кречњака, док зими постаје скијашки предео.
Мене је, ипак, убрзо заинтересовало и нешто више од туристичке историје. На универзитету нам је палеогеографију предавао Николај Григорјевич Циберкин, доцент Катедре за физичку географију и предеону екологију Пермског државног универзитета [4]. Овде се његових предавања сећам у сасвим другом светлу: као начина да се данашњи предео чита кроз низ процеса који су га обликовали, уз карте и реконструкције прошлости.
Палеогеографија нас уопште навикава да Земљину површину посматрамо као нешто што се мења. Данашње копно могло је бити морско дно, данашња долина могла је више пута мењати порекло и функцију, а вегетација је насељавала већ обликован рељеф, чија је историја почела много пре садашњих екосистема. Руска палеогеографија има дугу традицију; једно од класичних универзитетских дела је књига академика К. К. Маркова „Палеогеографија (историјска географија Земље)“, објављена 1951. године [5]. Много година после студија Дурмитор се неочекивано показао готово као теренска илустрација ове дисциплине.
Планине које су настале у мору
Дурмитор припада систему Динарида, односно Динарских планина, који се протеже западним делом Балканског полуострва. Геолошка грађа овог подручја је сложена, али у масиву су широко заступљене дебеле серије карбонатних стена мезозојске старости. UNESCO посебно издваја кречњачке формације средњег и горњег тријаса, горње јуре и горње креде и геолошке и геоморфолошке одлике препознаје као посебну вредност националног парка [6].
Када геолошке термине преведемо на језик предела, добијамо прилично упечатљиву слику. Материјал од кога је изграђен велики део данашњих планина таложио се у морским басенима. Савремена истраживања Динарида повезују њихов развој са источним ободом Јадранске микроплоче и дугом еволуцијом океанских басена Неотетиса. У различитим фазама овде су се одвијали рифтовање и отварање морских басена, субдукција, формирање офиолитских комплекса, таложење дубокоморских седимената и каснија континентална колизија [7].
Сиви кречњачки зидови изнад четинарске шуме стога представљају резултат неколико суштински различитих геолошких средина. Морски седименти претварали су се у стене, затим су те наслаге захватале тектонске деформације: набирале су се, померале дуж навлака и издизале, а ерозија их је поново откривала на површини.
UNESCO посебно скреће пажњу на снажно деформисане комплексе Дурмитора, укључујући такозвани дурмиторски флиш, чији слојеви понегде леже изузетно стрмо, готово вертикално [6]. Сам флиш чине дебеле секвенце морских седиментних стена, а данашњи положај слојева одражава каснију тектонску историју. У том смислу, предео Дурмитора заиста се може читати као геолошки профил, само што се пред очима, уместо неколико метара изданка, налази читав планински масив.
Када се карст сусрео са ледником
После настанка планина вода је наставила да мења њихов рељеф. Карбонатне стене подложне су карстним процесима: вода продире дуж пукотина, постепено раствара кречњак, проширује шупљине и обликује поноре, вртаче и подземне канале. Тако је, до великих плеистоценских глацијација, Дурмитор већ имао сложен рељеф обликован тектоником, речном ерозијом и карстом.
Затим је на тај рељеф стигао лед. Реконструкција плеистоценске глацијације Дурмитора, коју је израдио српски географ Предраг Ђуровић, показује велике размере тог процеса. Током најинтензивније утврђене глацијалне фазе глацијални облици захватали су више од 54 % површине масива, а током следеће велике фазе око 36 % [8]. При томе су кретање леда и положај ледничких језика у великој мери били условљени геолошком грађом и већ постојећим карстним и речним облицима.
То је важна одлика Дурмитора. Ледник је прерађивао површину која је већ имала дугу историју. Испуњавао је удубљења, проширивао их, продубљивао долине и циркове, мењао обрисе падина и после повлачења остављао систем облика на које су наставили да делују вода, мразно разоравање и карстни процеси. У документима Националног парка Дурмитор посебно се истиче спој добро очуваних глацијалних облика и развијеног предглацијалног карстног рељефа [9].
Пред нама је, дакле, полигенетички предео: порекло многих облика повезано је са узастопним или истовременим деловањем више процеса, глацијалних и карстних. У уџбенику их је згодно проучавати одвојено. У стварним планинама природа, као и обично, не мари много за строгост класификације.
Црно језеро: два басена и једна историја
Црно језеро лежи у подножју Међеда и највеће је и најпознатије ледничко језеро Дурмитора. На подручју масива има укупно 18 таквих језера, која у Црној Гори сликовито називају горске очи [10].
Али и сама грађа Црног језера занимљивије је него што изгледа на први поглед. Чине га два басена, Велико језеро и Мало језеро, повезана уским воденим пролазом. Према званичним црногорским подацима, површина Великог језера износи око 0,338 км², а Малог око 0,178 км². Највећа дубина Великог је 24,5 м, док Мало достиже 49,1 м [11].
Тако настаје занимљив морфометријски парадокс: Мало језеро има готово упола мању површину, али је приближно двоструко дубље. Штавише, запремина воде у њему чак је нешто већа: око 4,55 милиона м³, наспрам приближно 4,15 милиона м³ у Великом језеру [11]. Називи одражавају површину воде, али ништа не говоре о геометрији басена испод водене површине.
Током године ниво воде се знатно мења. У пролеће језеро добија додатну воду од топљења снега и повремених водотока; лети водостај опада, откривају се делови обале, а веза између два басена постаје много ужа и у појединим раздобљима може да се прекине [11]. На мојим фотографијама с почетка августа јасно се види широка откривена обалска зона. Било би превише смело одређивати тачно хидролошко стање језера тог дана само на основу једне фотографије, али сезонске промене његових обриса видљиве су и без посебних осматрања.
Ледничко порекло басена само делимично објашњава облик језера. Данашње Црно језеро налази се унутар карстног масива, па је његов водни биланс повезан са падавинама, површинским отицањем и испаравањем, али и са сложеним системом подземног одводњавања.
Хидрографија која се наставља под земљом
Уобичајену речну мрежу релативно је лако читати са топографске карте. Вода се креће низ падину, сакупља у долинама, а узвишења образују вододелнице између сливова. У карстном рељефу та логика више не важи у потпуности: површинске и подземне вододелнице могу да се разилазе, вода нестаје у понору, креће се системом пукотина и карстних канала и поново избија на површину на другом месту.
Зато је Црно језеро занимљиво и као део великог хидрогеолошког система. Национални паркови Црне Горе указују на његову повезаност са отицањем ка сливовима два велика речна система, Таре и Пиве, називајући ту појаву бифуркацијом [10]. У питању је сложен спој површинског и подземног одводњавања кречњачког масива, а не само рачвање површинског корита.
За карстна подручја такво понашање воде је суштински важно: облик површине сам по себи не даје потпун одговор о правцу отицања. Подземни сливови могу прелазити површинске вододелнице, а зоне прихрањивања и истицања могу бити веома удаљене. UNESCO посебно истиче развој пећина, подземних река и карстног одводњавања дела ледничких језера Дурмитора [6].
Са обале Црно језеро изгледа прилично мирно: вода, шума и стене. Међутим, велики део његове хидрологије скривен је унутар планине. То је уопште карактеристично за карст: најзанимљивији део географије често се налази тамо где га непосредно не видимо.
Високопланински Дурмитор: када се открива стеновити скелет
Са успоном од Жабљака и Црног језера предео се постепено мења. Четинарске шуме постају ређе и уступају место субалпијским и алпијским ливадама, а навише се све јасније открива стеновита основа масива. У високим пределима нарочито се добро читају стрме кречњачке падине, карстна рашчлањеност и облици настали током древних глацијација.
Управо овде постаје нарочито јасно зашто је Дурмитор уписан на UNESCO листу Светске баштине и због изузетне природне лепоте и због геолошке и геоморфолошке вредности. На релативно малој површини сусрећу се глацијални и карстни облици, дубоки речни кањони откривају грађу масива, а општи склоп рељефа условљен је сложеном тектонском историјом Динарида [6].
Високопланински простор добро показује и још нешто што географ лако примећује: сваки савремени предео истовремено је природан и културан. Међу облицима који су настајали десетинама милиона година пролазе путеви и туристичке стазе, зими раде скијашке стазе, а лети се користе пашњаци.
На старим фотографијама тај спој је посебно уочљив. Стеновити масив и облици глацијалног рељефа задају огромну временску размеру, док се непосредно пред њима одвија сасвим обичан савремени живот. Овде се лако присетити једног од основних начела палеогеографског погледа: данашњи предео представља тек један временски пресек дугог развоја географског омотача Земље и не може се сматрати коначним стањем.
Шума око Црног језера
Код Црног језера геолошки предео готово непосредно додирује шумски. Тамна четинарска вегетација чини густ оквир око воде, а понегде се толико снажно огледа у језеру да и порекло његовог имена постаје разумљивије. Зависно од светлости, површина изгледа плава, зелена или готово црна, иако је сама вода прилично бистра.
Шума утиче и на више од визуелног утиска. Четинари испуштају у атмосферу биогена испарљива органска једињења. У таквим шумама широко су заступљени монотерпени, међу њима α-пинен, β-пинен, лимонен и друга једињења, чија концентрација зависи од биљних врста, температуре, осветљења, годишњег доба и доба дана [12]. Управо те материје учествују у стварању карактеристичног мириса четина, смоле и загрејане шуме.
Томе се придружује и надморска висина Дурмитора. Жабљак лежи на приближно 1450 м надморске висине, Црно језеро тек нешто ниже, а клима високопланинског дела масива приметно је свежија него на црногорском приморју [1][10]. Чак су и у августу температура и влажност овде сасвим другачије него уз Јадран. Шума, отворена водена површина, високопланински рељеф и знатно мањи антропогени притисак стварају потпуно другачије окружење, које је тешко пренети једном фотографијом.
Можда се управо зато после толико година враћам баш том путовању. На старим снимцима сада могу да разматрам мезозојске басене, тектонику Динарида, карст, плеистоценске леднике, порекло језерског басена и подземну хидрографију. У тим размишљањима поново се јављају универзитетска предавања Николаја Григорјевича Циберкина и палеогеографске реконструкције које су за нас некада постојале углавном на картама и страницама уџбеника.
Овде се све то сабрало у једном стварном пределу. Да бих 4. августа 2019. године могао да стојим на обали Црног језера, много раније су овде морала постојати древна мора. Морски седименти постали су стене, тектонски процеси су их издигли и деформисали, вода је почела да ствара карстни рељеф, ледници су више пута испуњавали планинске долине и басене, а после њиховог повлачења вода је поново постала један од главних чинилаца промене површине.
Прича је веома дуга, а успомена је остала изненађујуће једноставна.
На Дурмитору се лако дише.